Sedamnaest stepenika. Osam, prljavo odmorište, pa još devet. Zapravo sve to, ali dva puta. Dakle trideset i četiri. Tri plus četiri – sedam. Sreća pa sam se dokopala stana na drugom spratu. Peti bi me stvarno uznemiravao. Pet puta sedamnaest je osamdeset i pet, dakle trinaest u zbiru, što bih nekako i preživela da dalji rezultat nije četiri... Mada bi se, u krajnjoj liniji, i to dalo nekako rešiti. Na primer: četiri plus peti sprat – devet! Eto! Zgrada i nije toliko loša, očekivala sam nešto sterilnije. Ličilo bi na D da se nastani u apoteci. Međutim, za moje pojmove, sasvim je ukusno razbarušena. Hol i odmorišta obiluju pikavcima. Sigurno se neću intimizirati sa toksičnim rođacima ali me u svakom slučaju niko neće proganjati odredbama o pušenju iz kućnog reda.

Napokon, stojim pred vratima moje nove pećine. Da pozvonim?! Tri puta, vrlo kratko. Sad mogu da otključam. Tog leta pre nego što sam krenula u školu, tata je posumnjao da sam kompulsivno-opsesivna. Sećam se da smo odlazili na neki rođendan, prolazili smo pored neugledne poslastičarnice i mirisalo je otrovno na zaslađivač, a on mi je obazrivo podmetao priču o primitivnoj misli uobličenoj u dve vrste magije – imitativnu, prepunu smešnih analogija koje su me uvek fascinirale, i kontaktnu, sa čuvenim primerom "moćnih" predmeta koji obezbeđuju uspeh samim dodirom. Ništa od toga nije mnogo uticalo na moje navike brojanja, nabrajanja, ponavljanja, pomeranja i premeštanja, ali je moj sedmogodišnji um ipak utvrdio jednu neraskidivu vezu. Od tada mi misterija uglavnom miriše na sladoled na kugle.

Stan je potpuno prazan. Beo. Tome sam se i nadala. Ubaciću svoj zeleni dušek i pobacaću jastuke po podu a onda mogu da odem do stana broj 34 (tri plus četiri je sedam) i objavim D-u da smo postali susedi! Možda ću mu se prvo predstaviti, nisam sigurna da uopšte zna kako se zovem. Reći ću samo: "Hana, drago mi je", uhvatiću ga za ruku (levu, da bi mi bio sa desne strane) i dovešću ga ovde. Posle možemo da popijemo kafu a onda da iscrtamo moj zid. Sigurna sam da ima neke pastele. Mogao bi da mi recituje "Nosača", ta mu je omiljena: "Mene je neko od malena zatvorio u prolazno...".

Svet je loše organizovan, prepun suvišnih slučajnosti. Ponekad se plašim da bih jednog dana, pukom nesmotrenošću tvorca, mogla da nabasam sama na sebe.

Dok zamišljam takav susret, pojavljuje se D. Niotkud. Nepozvan. Stoji na pragu i smeši se podižući kesu sa pastelama koja mu je u ruci.

- Nije bilo uljanih u knjižari pa sam kupio ove. – najzad progovori D i sagne se da me poljubi. D uvek miriše na jedne od onih slatkastih, rozih žvaka. Pomislim da mu kažem koliko mi se to sviđa, ali bojim se da mu ne dosadi ta opaska.

- Hajde se doseli u moju zgradu! Trenutno su dva stana slobodna, jedan na drugom i jedan na petom spratu. A možda bismo mogli i da pokušamo da živimo zajedno? – predloži oprezno spuštajući se na pod, pored mene.
         

Mašta je tragično osetljiva na logiku. Kad zamislim merdevine sastavljene u krug i na svakoj prečki po jednu stvarnost, ne dozvoljava mi da se šetam naokolo. Ja bih po jednu sebe na svakoj stepenici ali uvek dođe do gužve. Pridržavam palcem i kažiprstom svoj dupli točak koji verno izigrava univerzum, dok drugom rukom razmeštam "stanovnike" različitih stvarnosti, vraćajući ih na početne pozicije...

Zvono! D! Kad otvorim vrata, pomalo nesigurno kaže: - Čuo sam da si me tražila. Pa, pretpostavljam da je krajnje vreme da se upoznamo. D, milo mi je.

Uvodim ga u dnevnu sobu, najednom postajući svesna da nemam ni jednu stolicu koju bih mogla da mu ponudim. Smeje se, objašnjavajući da je i on prva dva meseca po dolasku živeo bez nameštaja. Premeštam upaljač tri puta iz ruke u ruku (leva, desna, leva), nadajući se da to neće primetiti. Palim cigaretu. On misli da smo se već negde sretali. Možda na fakultetu... Siguran je da ćemo se družiti, možemo ovog petka da odemo negde na piće. Ne, ipak ne možemo, u petak svira u jednom lokalu, ali mogu da dođem da ga slušam ako želim.

Dok mi na parčetu papira koji je izvukao iz svog džepa ispisuje adresu kafića u kojem nastupa i broj svog telefona, sećam se poslednje njegove svirke na kojoj sam bila.

Zadimljeni mrak u kojem se raspoznaje samo improvizovana bina. Te večeri je bio savršen. Dva bisa. Kad su završili već je svitalo. Tek tad me je primetio iako sam došla na sam početak. Izgrlili smo se i izljubili za srećan put pošto smo znali da se više nećemo videti. Bilo mi je žao što nijedno od nas nije plakalo, ali to bi svakako bila neprikladna promena uvežbanog stila.

- Šta si se tako zamislila? – pita D koji samo što me je upoznao i pruža mi cedulju koju je upravo ispisao.

Sreća se ne zaslužuje. To je besmislena laž. Sreća je potpuno nemotivisana kategorija. D ima sreće. On nema pojma šta će se sledeće desiti. D sve ovo gleda prvi put.    

Maj 2009