 |
|
U mom redu bilo je i gospode. Opet ne onakve gospode koja okupljena ispred pozorišta u crnim odelima čeka premijeru popularne predstave – ne zato što to želi, već zato što to mora. A nisu to ni ona gospoda sa aktn tašnama o ramenima i mantilima do poda što večito izbegavaju svačiji pogled. Takvi pri pozivu šalterske radnice ližu prste kako bi izbrojali čete crvendaća i uvek imaju spremne velike bele koverte u koje će ih i smestiti. Gospoda iz mog reda samo je gospoda koja tiho sija u svojim gospodskim odelima.
Sprechen Sie Deutsch? Upitala sam momka koji je ispijao svoje drugo pivo. Ja, naturlich – odgovorio je, učtivo mi pruživši ruku. Defektolog po obrazovanju, studirao u Švajcarskoj, nadao se lepom i dobro plaćenom poslu ali su ga braća Švajcarci odbili, valjda zato što nije voleo milku. Negodovanje društva i države, uz prizvuk nostalgije na lepa srećna vremena u kojima nismo ni živeli kao uvek aktuelne teme olakšale su nam stajanje u redu.
|
Moj red je sigurno spadao u grupu modernih redova. Ipak, nije to bio jedan od onih iz američkih filmova gde gomila provodi noći ispred tržnog centra i sa usklicima dočekuje njegovo jutarnje otvaranje otpozdravljajući zaposlene kreditnim karticama. Priča se da je zbog tih redova i nastala ova aktuelna svetska kriza. Ali ko o tome još misli dok stoji u redu a duvanski dim ga štipa za oči, topao znoj se sliva niz kičmu a koka kola pravi put karijesu.
Modernost moga reda opravdao je jedan dugokosi džentlmen koji je dami sa druge strane slušalice nepuna 2 sata nežno izjavljivao ljubav.
Za momenat se začuo dečiji plač. To me je jako uznemirilo jer sam se momentalno setila onih neprijatnih redova u bolnicama u kojima sam i sama stajala, kašljući, kijajući, polu-svesna sve dok se ne bi jedna bela vrata na kraju hodnika na pola odškrinula i iza njih došao prodoran glas „sledeći“.
U mom redu nije bilo sledećeg. Niko nije bio na redu i niko nije imao povlašćeno mesto a ipak smo svi bili u redu. Nije postojao prvi kao ni poslednji kao što se može javiti u drugim redovima na kasi u prodavnici ili ispred bilateralnice za prodaju karata za sportske dogadjaje. To nije bio ni zimski red ispred žičare, ni razgolićeni red za overu semestra na fakultetu, ni namrgodjeni red ispred ambasade niti tužni red u posmrtnoj povorci. Ništa se nije kupovalo niti dobijalo, niko nije mogao da ispadne iz reda ili čak odustane. Kakav red!
Bio je to jedan dugačak red u kome su svi na kraju ipak došli na red i to svi u isti mah.
Desilo se to u onom momentu kada je lokomotiva pustila prodoran zvuk a kompozicija voza se zaustavila na stanici u Beogradu. Tako su učesnici jednog od raznih redova istupili i iz ovog reda, očigledno srećni jer su prestajali dug put od Novog Sada do Beograda u krcatom vozu. Do njihovih konačnih odredišta preostalo je samo još nekoliko spontanih redova.
Baš kao i do mog. Pregrmela sam izlazno ulazni red i samo još jedan red a to je bio red mojih misli o redovima, koji me je eto delio od susreta sa nekim važnim u Beogradu.
Duke Ellington - Take the A Train (Ella Fitzgerald)
