„Evo je opet“ pomislio bih. Ide s tom turpijetinom i tim šiljcima po kući kao s nekim oružijem. Da se šetala sa mačetom po prostoriji manje bih se valjda potresao. Bilo je to definitivno preteće oružije našem braku, ali i mom sistemu za varenje. Kadgod bi je video s turpijom u rukama gubio sam apetit, sve više sam mršavio. Realno, mogla je da me polomi, plus je imala još i turpiju. Bojao sam se da će da me izbode ako joj nešto i najmanje prigovorim. Naš brak se svodio na gledanje TV-a i utakmica i struganje rožnatih izraslina. Razumeo bih da je imala lepe nokte i da je uživala u njihovom savršenstvu i uređivanju, ali te lopate stvarno nije bilo moguće popraviti. Bivala  je sve jadnija u mojim očima, a i stalno ih je grizla, kao neko derište. Uopšte mi nije jasno kako su uspevali samo da joj narastu toliki, a bili su takvi da je mogla, samo da je htela, da izgrebe parket kao mačka kad oštri kandže. No, ona je imala svoju turpiju, a ja sam se držao piva. Živela je ubeđenju da ih turpijanjem ojačava i da se tako neće listati. Imala je čitav arsenal tih čuda, na stotine. Jedno vreme je redovno potapala nokte u vodu po pola sata, kako kaže: „Da mi brže narastu“. Preterivala je, kao smetnuta s uma. Bolesno ih je mazala kremam i hranljivim uljima i uopšte ne znam kako bih opisao tu njenu maniju. Bio sam na ivici da joj predložim da stavi one plastične, veštačke, kako se zvaše, da ih ne gledam više onako gadne, zazirao sam od njenih noktiju. Na svu sreću, pre nego što mi se omakla ta ideja, shvatio sam da je bolje da o tome ćutim zauvek, jer šta ako se onda navuče i na to? Pa ići će mi cela plata samo na njene nokte. Bojao sam se i da se ne otruje, i o tome sam razmišljao. Jedno je glodati organsku tvorevinu, a drugo tu plastiku, i šta ako joj se otkine na primer, pa se zagrcne, samo mi fali još da je nosim na duši.

Jednom su joj toliko bili dugački da nije mogla da podigne ruke, a da nekoga pritom ne povredi. Bila je presrećna. Ne zbog povređivanja, već zbog noktiju. Bila je ona dobra duša i nije ostala neosetljive na nehotične zareze koje je ostavljala po drugima, ali ovo je bilo jače od nje. Nikad je nisam video toliko srećnu kao te godine. Jedni se bejahu uvili kao rogovi, a đavoli su ti nokti kad preteraš. Stvarno umeju da ti zagorčaju život. Jednom sam tako završio na urgentnoj. Nakon što ih je ceo dan oštrila i turpijala, legli smo da spavamo i sledeće čega se sećam je oštar bol u predelu leđa. Ubola me je, nehotice, onako velika i debela. Na rukama je pokušala da me odnese do kola i prebaci u bolnicu, ali to se ubrzo ispostavilo kao pogrešan potez. Zadobio sam još nekoliko prostrelnih rana. Nokti su mi se ovaj put zarili u butinu. Jaukao sam od bolova. U urgentnoj su nas posmatrali u čudu. Doktor ju je zamolio da ih odseče i činilo se da zaista nema kud, jer đavo je sada odneo šalu.

Pozvali su domara. Došao je posle par minuta sa cvik-canglama, nije imao pojma šta će mu, samo su mu rekli da se popne s jednima. I dalje nije imao pojma šta će mu cvik-cangle, a pogotovo ne kad je video načelnika, koji ga je i pozvao, pored uplakane žene na stolici. Plakala je kao malo dete, a hodnik se orio od njenih vapaja. Nije dala nokte. Imala ja posebne makaze za to i neće njoj niko seći nokte cvik-canglama. Posle par reskih zamaha rukama kroz vazduh i čujnog šuma nastalog kao posledica proletanja „oštrog sečiva“, domar je odstupio, kao i ostatak bolničkog osoblja koji nije bio zaokupljen ušivanjem mene. Pao je dogovor da će to ipak uraditi kući specijalnim alatom, a da ću ja za to vreme ostati na bolničkom lečenju.
Cele te noći nisam spavao. Bojao sam se šta ako se tako uzrujana slučajno povredi, ubode se u oko ili slično? I nije mi bilo jasno kako se nikada pre toga nije povredila tim čudovištima.

Kad sam se vratio kući sa oporavka, primetio sam da su se stvari bitno promenile. Nokti vidno potkresani, a ona vidno depresivna i utučena. Ugojila se poprilično od preteranog jela. Unosila je enormne količine hrane kad bi bila depresivna. Radovao sam se što je vidim, ali mi se ipak omaklo „Draga, jesi se ti to malo ugojila?“. Alarm za opasnost je zavijao u mojoj glavi i bez njenog mrkog pogleda, koji mi uputiše par milisekundi nakon izgovorene rečenice. Pokušao sam da izvrdam i prebacim se na drugu temu, međutim iznenađen svatih da se i ona prebacila na drugu temu. Jednom prilikom sam snimao utakmicu sa TV-a i sasvim slučajno sam presnimio kasetu našeg venčanja. To se desilo još pre par godina i nadao sam se da neće primetiti, ali eto ti đavola, ovako depresivna i sama, u očajničkom pokušaju (što se ubrzo ispostavilo i kao vrlo tačno) borbe protiv depresije bacila se u potragu za snimkom venčanja, koji je već godinama pod slojem prašina počivao kao Arsenal – Manchester United. A volela je da gleda taj snimak, baš je volela. Kiptela je od besa. „Kako si samo mogao??!!“, urlala je. „Zar baš snimak našeg venčanja?!“.
Pomešane doze besa i nezadovoljstva prouzrokovale su nekoliko partija vrlo delikatnog ponašanja. Nastavila je da urla i onako velika počela je da diže i baca stvari po kući. Sofa i moja glava mimošle su se za svega nekoliko mimlimetara, a prozor se srećom ispostavio kao isuviše mali da proleti kroz njega i ne daj bože povredi nekoga na ulici.
„Prevršila si svaku meru!“, pomislih.
A naglas joj opsovah nokte!
Ovo je prouzrokovalo dodatnu partiju bacanje stvari u mom pravcu, ali u tom besu nije shvatila da se ovaj put latila komode sa turpijama i kremama za nokte. Slatko sam se nasmejao dok sam pokušavao da izbegnem i komodu. Shvativši šta je uradila, iz očaja se stropoštala na pod i počela da jeca u svom bolu. Prišao sam joj, seo pored nje i zagrlio.
Ovo je već preraslo u ozbiljan problem i bio sam potpuno odlučan da problemu s istom ozbiljnošću i priđem.
„Ovo mora prestati. Stvarno preteruješ. Povređuješ i sebe i druge oko sebe. Dobila si otkaz na poslu zbog svega ovoga. Finansijski više ne možemo da izdržimo sve tvoje hirove. Moraš se sabrati. Sabeeri se! Zaboga, saaberii see!!!“

Bila je potpuno iznemogla od plača. Bolela ju je glava. Skuvao sam njen omiljeni čaj od kamilice i pokušao bar malo da je umirim. Bilo je već dockan i otišli smo da spavamo. Sledeće čega se sećam je oštar bol u predelu leđa.