vanjsnije se razmišlja

Prijalo mu je i više nego što je mogao da pretpostavi. Previše loših uspomena u poslednje vreme u Berlinu stvorile su želju za promenom okruženja, barem na kratko. Suviše ljudi koji brinu, a ustvari samo odmažu. Odlučio je da putuje. Pre dve godine upoznao je Nikolu i već je dugo vremena planirao da ga poseti. Ovo je bilo pravo vreme. Voleo je da putuje vozom zbog jedinstvenog ambijenta skučenog, pokretnog prostora u kom ipak možeš komotno da se krećeš, a već se unapred radovao prilici da sretne i upozna nove ljude, pogotovo sada kada putuje sam. Tako je upoznao Džimija. Džimi je ovog leta putovao po Evropi, kao i dobar deo Američke omladine koji je fasciniran starim kontinentom. Sreo je već popriličan broj ljudi, ali se Džimi ispostavio kao sasvim pristojan momak, vrhunski obrazovan i perfect match za kvalitetan razgovor, na kakav baš i nije naišao u poslednje vreme. Trenutna destinacija mu je Balkan, koji je planirao dosta dugo da poseti i evo konačno se sada ukazala prava prilika. Ugodno, neobavezno ćaskanje za Toma je bilo kao jutarnje umivanje. Bili su mu potrebni potpuno novi, nepoznati ljudi, neopterećeni svojim, a ni njegovim problemima. Ovo ga je osvežilo i probudilo posle zaista dugog „sna“.

Posle par sati razgovora bilo je jasno da Džimi baš i nema neki preterano osmišljen plan i dogovor o zajedničkom putovanju je vrlo brzo pao. Trenutno odredište: Srbija, Novi Sad, muzički festival.

„Još ću početi da mislim da moj put dobija nekog konkretnog smisla“, kroz smeh je dobacio Džimi, dok je proveravao lineup festivala na njegovom laptopu.

Razmišljao je o tome koliko je bright zapravo dobra reč za ljude poput Džimija. Bistar, inteligentan bi moglo da posluži, ali ne dovoljno dobro. Bright je nešto više. Nosi u sebi tu svetlosnu komponentu kojom te takvi ljudi zaista obasjaju i uliju toplinu. Prozračni su, inteligentni i zabavni i unose spokoj koji ti u pojedinim trenutcima ne mogu da pruže ni porodica, a ni dugogodišnji prijatelji.

„Kako ti se čini ovo?“

„Dobar lineup. Apparat na glavnoj bini.“, nasmejao se za sebe. „DJ iz Berlina. Kompromis koji tražim između DJ-a i benda, dobar je. A i Nikola će ti se svideti. Genijalan momak.“, dodao je Tom.

Misli su mu lutale dok je čekao da počne koncert. Nikola i Džimi su se već odavno izgubili u uzavreloj atmosferi festivala, negde između šankova, devojaka i svih ljudi koji su pokušavali da se uljuljkaju u bezbrižnu viku, galamu i ludnicu koja se s odlučnom namerom svih prisutnih otimala kontroli. Svetla su se ugasila i ovacije su počele. I njemu je uzbuđenje poprilično raslo i razmišljao je kako je skoro zaboravio koliko voli festivale, gužvu i tu specifičnu vrstu histerije. Bio je daleko od Berlina, a ipak je čekao da počne Apparat koji ga je toliko vezivao za grad. Warming up pred sam nastup, ali i u njegovoj glavi. Potpuno je bio odsutan – bilo je jasno o čemu misli. Monika. Razmišljao je o tome koliko mu zapravo nedostaje i koliko to sebi ne želi da prizna. Nedostajala mu je možda više nego ikada.

Naslonio se na drvo pored kog je stajao, pomalo izdvojen iz gužve. Izgledao je kao da više voli da posmatra sav taj haos sa strane, nego da i sam postane deo njega. Nije mogao da unese fotoaparat i to ga je trenutno izluđivalo, bio je ovo savršen momenat za fotografisanje. Bio je kao paralisan, mirno je stajao i posmatrao binu, svetla, gužvu, ljude, a intezitet misli ga je polagano isključivao iz buke i dešavanja. U tom trenutku počinjala je Birds i kroz vrevu podivljalih misli u glavi, uspela je da dopre do njega. Blago se nasmejao.

„Your heart's
a messy place
A giant
garbage dump
for all the feelings
you can't handle
That's where you
bury all of them
and wait 'til they decay

'Til single spark ignites them
to new light“

U totalnom odsustvu kretnji, samo jedna misao mu se motala po glavi. Osetio je istinsku želju da je nazove.

Maj 2009.