| ....Piše: Jovana Zdjelarević |
|
|
|
|
 |
isam bio siguran u to koji je datum. Zasigurno sam znao da nije bilo struje jer nisu svetlele lampice na kompjuteru. Po žamoru ljudi koji su ispod mog prozora stajali u redu za vodu iz cisterne, znao sam da nema vode. Čuo sam kako neko u tom istom redu komentariše: ”Do danas sam se nadao. Sada, kada više ne mogu ni glas da im čujem iako nas deli jedan most ali i nesamerljiva količina ljudske gluposti, nemam više odakle da je crpim.” Znao sam o čemu je reč. presećene su i telefonske linije. Činilo mi se svih ovih dana da se može bez struje i može se, pardon, mora se. Razmišljao sam, okej, dobro je, voda je najvažniija. A onda se i bez vode moglo i moralo. Bilo je važno da bar čuješ one koje voliš a za koje se nisi mogao nadati da češ videti u skorije vreme. Ma nisi se mogao nadati da će ti se desiti bilo šta dobro. Dakle nema struje, vode ni telefona.
Nema vazdušne opasnosti. Toliko čujem. U stavri ček’, ček'...A evo je sirena.
|
|
|
E da, juče sam saznao da mi je najbolji prijatelj, čovek za koga znam od kad znam za sebe, a sa kojim nisam mogao da stupim u kontakt od kada traje ova agonija i od kada smo se posle nikad bolje pijanke rastali kod jednog od mostova koji danas ne postoje, otišao. Eto tako, jednostavno otišao. Ja sam i dalje ovde. Ne znam gde su Andrija, Marija i Ilija. Jedini iz društva sam živeo sa ove strane reke. Sa one strane duge, pevali su mi često kad bismo se rastajali.
Sa ove strane tuge. Tako sada bar znam na kojoj sam tački u prostoru.
A vreme?
Ne želim da znam koje je doba dana jer mi zaista nije važno. Tako, oslobođen od vremena, činim se sam sebi slobodnijim, nezavisnijim. I samo tako mogu osetiti bilo kakvu slobodu.
|
|
| |
Volim ovu sobu. Dva zida su okrečena u kajsiju a dva u nebo. Ili vodu, kako hoćete. A sva tri pojma u meni izazivaju duševni orgazam. Po mirisu koji mi obuzima nosnice zaključujem da neko u neposrednoj okolini mog prozora prži ribu. Uživam u hrani, kako u konzumiranju tako i u samoj pripremi. Odmah mi se javlja plan za večeru. Večeru kavu bih, da je neko drugo vrme i neki drugačiji prostor, sada planski razmatrao sa unutrašnjim osmehom. Marija, Andrej, Ilija i ja kao šef kuhinje. O kakve to večeri i večere budu. Dakle, neka fina rečna ribica, nikako morska. Morsku valja jesti na moru a kada živiš u gradu koji može da se pohvali rekom valja iskoristiti sve njene potencijale. Riba, krompir, maslinovo ulje, malo luka, začini i naravno brokoli. Ah da, i makedonsko belo vino koje, moram napomenuti, nikako ne valja mešati sa kiselom. Šteta je.
|
|
 |
|
|
U moje jutarnje planiranje dok sam još uhorizontalisan, u zagrljaju laganog frotira, uplete se neki čudan žamor. "Došla struja".
Ironično se nasmešim. Ma koji će mi struja?! Ovako je bar bila neka celina - ni struje, ni vode, ni telefona dakle ničega civilizovanog i civilizacijskog. U skladu sa situacijom.
A onda se opet nasmeših jer se setih šta mi je činiti. Šta obično činim kad na kompjuteru
zasvetli lampica? Ne slušam muziku i ne, ne tražim najnovije vesti, pa internet se više ni u snovima ne pojavljuje a znate kako je - u snovima se obično pojavljuju sve nemoguće situacije.
Elem, ja gledam. Iznova i iznova.
http://www.youtube.com/watch?v=ppAn0LNU_V8
|
Užasno me boli glava. Opet smo celu noć duvali ujedinjeni periodom vazdušne opasnosti. Neverovatno kako se ljudi, da nije ovoga, nikad ne bi sastali na ulici i posve neobavezno razgovarali. Nisam siguran da je sve ovo stvarnost. Tako biva kad je noć «dinamična» kao što je bila prethodna. Porudiću se da i danas učinim samo toliko koliko je potrebno da se održim u životu jer znam da će ovo proći. To je lepota protoka vremena.
Ništa ali baš ništa ne traje večno.
Maj 2009.
|
|
