Njegova majka, komšinica iz nove zgrade u kojoj smo živeli otkako smo se preselili u ovaj grad, me je zamolila da mu pomognem da se spremi za kontrolni rad u školi, ako se dobro sećam. Da, kontrolni je bio u pitanju. Matematika. Nisam je odbio. Kako i zbog čega, pojma nemam. Vera joj je pričala kako sam dobar u prirodnim naukama, pa i ponudila pomoć. U to vreme sam bio tek diplomirao i imao sam slobodnog vremena. Posao još uvek nisam tražio, hobije eksploatisao maksimalno, pa sam mogao da odvojim vremena za poneki čas. Matematiku sam oduvek voleo i dobro je znam. Možda je u pitanju bilo i sažaljenje. Zdravo. Zdravo.

Neprijatna tišina. Shvatio sam da se neće prekinuti sama, te sam se malo pomerio sa ulaznih vrata i propustio ga da uđe. Nije se izuo. Sećam se da sam pomislio da bi Vera poludela da je kod kuće. Zatvorio sam vrata i ušao za njim u dnevni boravak. Pružio sam mu ruku:

• Slavko.
• Aleks.
• Drago mi je Aleks. Sedi.

Odbio me je svojim ponašanjem. Koliko god da mi je bio zagonetan i zanimljiv iz viđenja, zbog svog izgleda i duge kose, drugačiji od ostalih, jedinstven i originalan, toliko mi se sada nije dopao. Nekako je bio isuviše drzak, iako smo bili na mom terenu.
Skinuo je jaknu i izvadio sveske i peratonicu iz kese koju je sve vreme držao u rukama.
Seo sam pored njega i počeli smo da radimo. Prvi utisak, koji je bio sve, samo ne pozitivan, se potpuno promenio. Mali je razbijao matematiku. Nejasnoće koje je imao i sitnice u kojima je grešio jesu uticale na njegovu ocenu, ali je pravila usvajao bez problema. Prešli smo maltene celu oblast kada je najednom prestao da radi, počeo nervozno da se pakuje i ustao. Zatvorenost i odsutnost su opet preuzeli dominaciju.

• Moram da idem. Hvala na pomoći.
• Nema na čemu Aleks. Ako ti ponovo bude trebala, slobodno se javi.

Posle toga ga nisam video mesec dana. Možda i više. Jedno popodne, dok sam svirao gitaru, neko je zazvonio. Roditelji su mi bili na poslu, te sam morao da odem da otvorim. Iznenadio sam se kada sam ugledao Aleksa na vratima. Ništa nisam mogao da zaključim po izrazu njegovog lica, te sam ga pozdravio:

• Ćao Aleks.
• Ćao.

Opet muk. Ista situacija kao i prošli put. Zbunjen i zatečen sam se instinktivno pomakao i propustio ga da uđe. Primetio sam istu kesu u njegovim rukama, te sam zaključio da mu treba pomoć oko škole. Ušao je obuven.

• Znaš Aleks, trebao si mi javiti da dolaziš. Sada imam vremena, ali se isto moglo desiti da ga i nemam.

Nije reagovao. Seo je za sto i izvadio sveske i knjige. Seo sam pored njega i počeli smo da radimo. Ovaj put, kao da nije bio tu. Po nekoliko puta sam mu objašnjavao jedno te isto, nije kapirao ili se nije trudio da ukapira. Jednostavno, kao da je bio začaran. Gledao je čas u mene, čas u moju gitaru, zatim u moje šake, pa u svesku, i opet u krug. Odlučio sam da razgovaram sa njim.

• Aleks, da li je sve u redu? Da li se osećaš dobro?

Trgao se. Moja pitanja su ga iznenadila, ali ne i zbunila.

• Sve je u savršenom redu. Ova oblast mi jednostavno ne ide. Nisam znao da sviraš.

Da, nije bio skoncentrisan. Pogled sa gitare nije sklanjao, niti se trudio da to sakrije od mene. Zašto li je mislio o sviranju ako je došao da učimo?

• Sviram. Hoćeš da učenje ostavimo za sutra? Možda će ti „bolje ići“?
• Ne znam.
• Mogu ti pokazati koji akord na gitari.

 
Pokušao sam da prodrem do njega. Upalilo je. Svaki tinejdžer u nekom periodu svog života poželi da svira gitaru.

Prešli smo u moju sobu, gde se oduševio mojom kolekcijom knjiga, ali i maketa. Zainteresovalo me je to što voli da čita, mada sam to mogao pretpostaviti, da sam razmišljao o njemu posle prošlog susreta. Jednostavno nisam. Nije me zanimao.
Seo je pored mene i pokazao sam mu nekoliko najjednostavnijih hvatova. Imao sam utisak da me guta pogledom. Video sam da ga gitara zanima i da sam zbog toga što je dobro sviram porastao u njegovim očima. Opustio se. Počeli smo razgovarati o knjigama, muzici i još ponečemu, i iskreno sam bio iznenađen njegovim znanjem u određenim oblastima. Pričao mi je da i on svira, ali da mora još mnogo da vežba. Podržao sam ga u tome.
Trgao se kada se čulo zvono na vratima. Sumrak se već ušunjao u sobu, ali ponet razgovorom se nisam setio da upalim svetlo. Otišao sam da otvorim majci koja se vratila sa posla i kada sam se vratio zatekao sam ga obučenog i spakovanog.

• Moram da idem.
• Važi Aleks, vidimo se sutra?
• Valjda.

Ispratio sam ga do ulaznih vrata i zaključao za njim. Sreća pa ga Vera nije videla obuvenog . . .

Sutradan se, naravno, nije pojavio. Počeo je da me nervira. Tolika količina bezobrazluka miksovana sa egoističnošću me je izluđivala. Uspeo sam ponovo da zaboravim na njega.
Do novog zvonjenja do kog je prošlo oko mesec dana.

Čim sam se probudio, seo sam za računar koji nisam isključio danima. Radio sam neki sajt i morao sam konstantno da budem online. Što mi i nije predstavljalo problem, samo je produbilo moju zavisnost koje sam itekako svestan. Kada sam začuo zvono na vratima nisam hteo da ustanem. Baš me briga ko je, ako se pravim da nisam tu, otići će. Nastavio sam da radim, ali nenajavljeni posetilac nije odustajao od zvonjave. Nisam se obukao, već sam onako u donjem vešu otvorio, vidno iznerviran i spreman da održim lekciju iz bontona kome god . . . Kada sam ga ugledao. Stajao sam polu nag na vratima, a njegove usne, kada me je takvog ugledao, su se razvukle u širok osmeh. Prvi je progovorio:

• Zdravo Slave, jel te prekidam u nečemu?
• Onako, radim nešto na netu. Ajde, uđi.

Ponovo me je iznenadio. Isti scenario kao i prošlih puta, ulazi obučen i obuven, ali ovaj put pravac u moju sobu. Ušao sam iza njega i dohvatio trenericu koju sam za čas obukao, dok je on razgledao nove makete koje sam napravio od njegove prošle posete. Pogledao sam ga i upitao:

• Matematika?
• Ne. Imam petaka. Gitara.
• Dobro. Svakako sam planirao da sviram.

Smirio sam se. Koliko god da mi je delovao čudno, nekako sam ga i razumeo. Onako sanjiv nisam primetio da je poneo svoju gitaru. Svirali smo dugo. Pokazivao sam mu sve što mi se činilo prihvatljivo za njegov nivo znanja. U jednom momentu sam se okrenuo ka monitoru i osetio sam da me je dotakao za butinu. Skočio sam i užasnuto dreknuo iz sveg glasa:

• Jesi ti normalan, idiote bolesni?!

Zaista to nisam hteo da mu kažem. Nivo tolerancije mi je izuzetno visok. Ovo je bilo instinktivno. Mislim da se zbunio, da je ovo dugo planirao i da nije očekivao moju reakciju. Izleteo je iz stana ostavivši gitaru i jaknu . . .

Dugo sam bio pod utiskom. Noćima sam prebirao po svakom momentu koji smo proveli zajedno, po svakoj mojoj reči, po svakom gestu. Mislim da ga ničim nisam naveo na to na šta je on naginjao . . . bio sam šokiran, uplašen, zapanjen.

Izreka da vreme leči sve i da se sve zaboravi se potvrdila i ovaj put. Posle mesec dana sam opet zaboravio na njega i živeo normalno kao i do tog događaja.

Sve do danas.

Jutros sam ustao rano. Išao sam na redovno javljanje na BIRO. Ne volim tu ustanovu i ne volim način na koji se ophode prema nama. Zato ne volim ni da je posećujem. A moram.
Pri povratku sam svratio u pekaru i kupio burek i jogurt. Već sam se oblizivao i žurio kući da doručkujem kada sam skrenuo iza ugla i ugledao strahovitu sliku. Kola hitne pomoći, policijski auto i masa sveta su stajali i formirali kružnu ogradu oko nečega što se nalazilo u centru. Morao sam proći tuda da bih ušao u zgradu. Ubrzao sam korak, ali me je pogled prve komšinice „Mileve“ zaustavio. Iako je nisam pitao, šapnula mi je:

• Aleks je skočio sa krova zgrade. Nije preživeo.

Nisam želeo da ga vidim, ali je ljudsko oko brže čak i od radoznalosti. Ćutao sam. Stepenicama sam došao do stana i ušao. Oprao sam ruke mehanički i pojeo burek maltene bez žvakanja. Zatim sam ga povratio.

Maj 2009.