Nemanja, ’prijatelj’ sa kojim je njena majka Joana provodila sve više vremena tako da se gotovo uselio, takođe nije dolazio u obzir iako je delovao prilično fino (barem se nikada nije preterano interesovao za moj život niti je pokušavao da uđe u kupatilo kada sam se tuširala – cinično je dodala Linda u sebi – mada bi to barem bila neka promena, ovako se ponaša zapravo kao da ne postojim). To saznanje bi mu donelo mogućnost da je drži u šaci i ucenjuje je kako god bude hteo, a da živi u milosti bilo koga joj nije bila ni na kraj pameti. Takođe, mlađi brat Ivan (ili samo ’onaj stvor’ kako ga je češće nazivala) je možda bio još gora solucija jer bi je prvo ucenjivao a onda potom naravno sve rekao Joani, sa nekim još ulepšanim (čitaj ’izmišljenim’) dodacima. Njemu je najmanje mogla da veruje da je neće odati. Oprezno je otključala vrata i polako ušla unutra – prvo je pogladala obuću u predsoblju i sa osmehom odahnula – nije bilo stvorovih patika (znači, na fudbalu je) ni Nemanjinih  cipela (valjda se setio da ima kuću) ni Joaninih espadrila (sigurno je na poslu, neka tamo i ostane).
Prvo je otišla da se istušira, mrzela je miris cigareta. Ali vredelo je – sinoć je bilo tako divno! Barem donekle... Sa drugaricama je bila prvo u nekom novom klubu – one su čule da je super mesto sa dobrom muzikom a ona da će Vlada sigurno biti tamo. Vladimir Petrović...sama pomisao na njega je u njoj budila nelagodnost. Živeli su oduvek u istoj zgradi, samo on dva sprata iznad nje. Tako blizu, a tako daleko. Sećala se da je nikad nije dvaputa pogledao kada bi se sreli u hodniku zgrade ili na ulici, zapravo često je ne bi uopšte ni primetio. Nekoliko puta je, još kao mala, htela da sa njim pokrene neki razgovor ali se uvek plašila da mu priđe. On je bio 4 godine stariji od nje, to je bio dovoljan razlog da ona za njega ne postoji. Ali zato on za nju jeste. Doduše, pokušavala je da ne razmišlja o tome jer je ipak on – kako je mislila – bio nedodirljivi Vlada koji je u celom kraju važio za glavnog šmekera.
Prvi prvi put kada je zaista obratio pažnju na nju je bilo pre 4 godine, kada je krenula u prvi razred gimnazije. Tog dana je obukla svoju prvu mini suknju i izašla napolje do prodavnice da kupi ocu dve pakle cigareta. On je sedeo na zidiću pored ulaza sa svojim mlađim bratom Lukom – obojica su često gubili vreme tu sa svojim društvom – kada ju je odjednom spazio i začuđeno pogledao i nagnuvši se Luki prokomentarisao dovoljno tiho da svi pomisle da je razgovor namenjen samo Luki a opet, dovoljno glasno da se ipak jasno čuje: ’Vidi klinku. Misli da je postala riba.’ To joj je strašno laskalo, tako da je odlučila da od toga dana počne redovno da nosi šminku i lepu odeću, po mogućstvu, onu koja više skriva nego što otkriva. ’Nekoliko godina je prošlo, i evo me sada u poslednjoj godini srednje škole, a Vlada je još uvek tu’ – poluglasno je rekla Linda kao da priča sama sa sobom dok je legala na krevet. To je često radila, to joj je pomagalo da misli. A morala je da misli jer je imala probleme. I to nekoliko njih, sve gori jedan od drugoga. Hajde, ocene će već nekako da popravi, ionako nije želela da bude đak generacije nego samo da se solidno provuče kroz gimnaziju, što joj je do sada sa lakoćom uspevalo. Već će nešto da prepiše, izmoli nekoga da uradi umesto nje ili na kraju krajeva ako nema drugog izbora – da sedne i nauči. Razvod njenih je prošao iznenađujuće dobro – nije bilo puno svađa, plakanja i proklinjanja, što joj je bilo drago. Međutim, to je takođe značilo da niko od roditelja nije pokušavao da je pridobije poklonima. ’Škrtice! Već 3 nedelje nisam kupila ništa novo od garderobe. Čak su i nekoliko puta glasno insinuirali kako sam odrasla i da treba sama da se brinem o svojim troškovima’ – besno je pomislila kada se toga setila. ’Ali dobro, najveći je problem zapravo bio ovaj: Kako, do đavola, da im kažem da ne želim da studiram?! Kako da ih ubedim da hoću da vodim svoj sopstveni život po svojim pravilima? A oboje su prokleti intelektualci, mašinac i pravnica, pa veruju da je sve u fakultetu, kao da se bez toga ne može. Sećam se još kada je Joana gotovo prestala da govori sa Mišinim sestrićem kada je rešio da odustane na trećoj godini čega god da ono beše studira u Kragujevcu i da ode u vojsku. Miša je nešto bolji, ali i on će mi se popeti na glavu. Verovatno će da oboje dobiti barem blaži srčani udar. Još kad im kažem da hoću da postanem pevačica – mislim da će ih strefiti i moždani!’ Sada se već nemirno prevrtala po krevetu a san joj nikako nije dolazio na oči. ’Ali, šta ću sa onim kretenom Vladimirom?’
Oduvek je bila slaba na plavušane, ali da se zapravo loži na Vladu je primetila tek pre desetak dana. I to da se opasno loži. ’Ovako lepa kakva sam, bila sam sa mnogim momcima, ali ovaj je prvi posle dužeg vremena da me je ovako privukao’ – proletelo joj je kroz glavu. Jučerašnje veče je počelo savršeno: ušli u klub bez ikakvih problema jer je Ivana znala nekog lika koji je radio u klubu – šta li je, konobar ili obezbeđenje nije mogla da se seti niti ju je bilo briga, jedino joj je bilo bilo važno da će Vlada doći. Par dana pre toga mu je prišla sa žvakom da joj treba neki intervju sa njegovim mlađim burazerom, jer kao ona hoće da bude novinar u nekom malom lokalnom listu a on je basista u nekom kvazi bendu. Nije čak znala ni kako se taj bend zove i mogla je sama da pita Luku za intervju, ali ovako je imala pravi razlog da popriča sa Vladom. Njemu je naravno to zvučalo uverljivo jer je Luka u zadnje vreme dosta vremena provodio vežbajući sa svojim društvom za neku predstojeću svirku u nekom manjem klubu tako da ga skoro nije viđao po kući. A i po Vladinom mišljenju je Luka bio nedovoljno druželjubiv tj nije pokušavao da se svakom dopadne, pa je i bilo moguće da odbije.
Vlada je održao reč i dva dana kasnije ju je Luka pozvao da se popne do njega i da ga pita šta ju je interesovalo. Ona naravno nije imala pojma o tome šta ga pita ali se uzdala u svoju mogućnost improvizacije. Takođe se nadala da će tamo zateći Vladu. Nažalost, nije, a Luka je delovao prilično nezainteresovano za celu stvar odgovarajući nekako preko volje. Što je bilo najgore, neko je čuo da treba da napravi intervju sa njim pa su je zvali iz školskog lista da im prosledi neku verziju za njihov novi broj pa je sada mogla samo da stisne zube i zaista ga napiše. Srećom, na pola ispitivanja kada već nije znala šta da kaže, zazvonio joj je mobilni. Joana se napokon setila da bude korisna: pitala ju je da li će da ode da upi nešto za ručak njoj i Ivanu pošto će ona malo duže ostati na poslu pa neće imati vremena da spremi (kakva gnusna laž, pomislila je dok je pritiskala dugme za kraj poziva, sigurno će ići kod Nemanje, ali mi je i to sada došlo prilično zgodno). Tako da je Luku zamolila da intervju nastave neki dan kasnije na šta je ovaj pristao. Luka joj je oduvek bio simpatičan na neki svoj sopstveni način, ali nikada se nije družila sa njim – pre svega, i on je bio stariji od nje, iako samo dve godine, ali je bio potpuno drugačiji: miran, tih i povučen – barem u odnosu na nju koja je uživala u tuđoj pažnji dok je on bio zadovoljan sobom i svojim društvom lokalnih blejača. Takođe, slabo ga je viđala po gradu jer su čak i izlazili na drugačija mesta: jedini splav na kome je on ikada bio je ’Povetarac’ koji joj je bio ogavan jer nije podnosila zvuk električne gitare.
Linda se uspravila u krevetu i pružila ruku ka noćnom stočiću u svojoj sobi i sa njega uzela notes u kome je zapisivalala Lukin intervju. Na brzinu ga je pregledala.

Nemoj biti tako formalna, ionako ti dajem ovaj intervju samo zato što me je tvoj burazer molio. A i sama znaš kako se zovem.
Molim te, ipak je ovo kao intervju.
Dobro, ’ajde! Luka Petrović. Nadimaka imam mnogo ali nijedan aktivno ne koristim. Bračno stanje: neoženjen, ali džabe se nadate, ja sam usamljeni kauboj.

Previše. Trenutno sam u 21 i načeo sam treću deceniju života, mada sam ionako rođen sredovečan.

’Onako’ – shvatio sam da je to savršeni odgovor jer ništa ne znači. Imam roditelje koji ponekad mogu da budu prilično naporni: pravnik i ekonomista, to je dovoljno reći o njima, ali me sada uglavnom ostavljaju na miru. Verovatno su shvatili da šta god radili neću da ih poslušam, a možda im je samo i dosadilo! Imam i starijeg burazera koji se tripuje da je mačevalac i da je dobar frajer i tako dalje... Ali on je nebitan, kao i svi mi (kratak smeh).

Šta bi ti više? Da ti dam konfekcijski broj svakog od njih? Živim u Beogradu na Konjarniku, k’o što si već shvatila. Poreklom sam ’odozdo’ iz okoline Kruševca, a pre toga verovatno iz severne Grčke.

Kako kad. Ja sam ono što bi se nazivalo srednjom klasom. Znači, ne mučim se da preživim, ali ne mogu da letujem na Majorci i da vozim nova kola. Mada,, zapravo, to bi važilo za moju porodicu, a ne i za mene pošto me izdržavaju. Ja ne brinem o smeštaju ili o hrani, ali zato živim od milosti roditelja tj džeparca. Kada im stigne plata – imam prilično para koje sve spiskam za nenormalno kratko vreme pa se onda štekam do naredne njihove plate. Tipičan student...

Ne.

Zato što imam život.

Možda. Znaš kako, imao sam profil na ’myface’-u tj i na jednom i na dugom sajtu ali sam ih retko koristio. Imam dosta ljudi sa kojima se družim, i to izuzetno aktivno. Ovo nije preterivanje i stvarno nemam potrebu i želju da imam tamo neki ’virtuelni’ život gde ću da se pravim ono što nisam i tako dalje. Većina ortaka to ima li zbog toga polako postaju emo i to me jako nervira. Znaš ono, sve više bleje ispred kompa i šalju svima poruke kao ’aaa, niste uradili onaj test koji sam vam poslao, niste komentarisali moj status – sada znam ko su mi pravi prijatelji’... More, da se goniš malo! Ja sam te stvari imao neke 3 nedelje a onda sam shvatio da od 362000 ’prijatelja’ ja lično poznajem samo stotinak od kojih se družim sa 20-ak i to ne preko kompa. Zato sam sve to uništio, objavio pre toga da sam se preselio na Tibet i da tamo nema struje ili tako već nešto.

Da li ti izgledam kao pećinski čovek? Da, i aktivno ga koristim.

Kako kad. To zavisi od raspoloženja ili potreba, kao i od toga da li moram nešto da radim što ne volim pošto to prolongiram što je duže moguće. Uglavnom najmanje 2 sata, često 4 a ponekad i ceo dan.

Nekada sam bio mlad i lep, sad sam samo lep! Mislim da je to dovoljno.

Da, ekonomiju. To mi je najveća greška u životu. (smeh)

Nikad nemoj pitati studenta kako mu ide studiranje, da je dobro - sam bio rekao. Ali, ako baš hoćeš da znaš, opet sam prva godina. Dao sam samo jedan ispit, i to sociologiju. Sada me je sramota kada sam video kako mi je fakultet u suštini glup i lak, da sam svaki ispit učio samo 2 sata više, položio bih. Da sam učio 4 sata više, dobio bih desetku!

A šta drugo da radim u životu? Osim toga, ’kada se rodilo, treba ga ljuljati...’

Odlučila je. Sada će ići kod Vlade da raspravi ono što se desilo sinoć u klubu, pod izgovorom da je došla da završi Lukin intervju. Ono ne može tek tako proći, ali takođe mora da sačuva malo dostojanstva i da mu ne pokaže zašto je zaista došla. Nadala se da će ga uhvatiti nasamo (barem bez Luke) i da će da se sa njim objasni. Nije čak ni znala ni šta da mu kaže, ni kako da se prema njemu postavi, ni šta želi od njega. Sve je bilo previše komplikovano, očigledno. Nadala se da će u toku razgovora sa njim zapravo saznati i šta ona sama želi.

Opet se prisetila događaja od sinoć. Kada su došli, klub još nije bio pun tako da je mogla da vidi da je Vlada sa nekim svojim društvom sa treninga na drugom kraju. Ipak, nisu im prišle, pravile su se da ih ne vide. Linda nije želela da se vidi da ima očitu želju da im se približi, iako joj je srce brže kucalo od same pomisli na to. Prošlo je neko vreme u kome su minuti polako proticali a momci iz ugla se nisu ni obazirali na njih. Cela scena je Lindi polako postajala bizarna i napeta.
Ipak, pošto je proteklo dovoljno vremena i pića, negde posle 2, Vlada je polako prišao i malo promuklim glasom pitao Lindinu drugaricu Ivanu: ’Izvini, je li ovo tvoje piće?’
’Jeste’.
Onda je Vlada polako uhvatio polupraznu flašu piva i otpio priličan gutljaj iz nje. ’Ne smeta ti?’
’Ni najmanje’.
Linda se ukočila i zapanjenoi pogledala Ivanu koja je sa očitim uživanjem posmatrala Vladu, flertujući sa njim. Zbunjeno se odmakla ne verujući svojim očima – pa zar najbolja drugarica?!
Sa druge strane visokog stola je Vlada već obglio Ivanu koja se najmanje nije bunila već je uživala u njegovoj pažnji. Videlo se da se ne oseća ni najmanje neprijatno.
Vlada ju je već bio ljubio bez ikakvog ustezanja, mada mu ni ona nije ostajala dužna. Pripijali su se jedno uz drugo sa puno strasti, dok je Vladina ruka polako klizila po Ivaninom telu. U jednom trenutku je zavukao levu ruku ispod njene majice i brusa i pokušao da ga skine u još uvek punom klubu pred svima. Ivana se malo promeškoljila i polako ga odgurnula, ali ga još uvek grleći rukama oko ramena.
’Marija, da mi daš broj...’
Tu je Ivana samo zbunjeno spustila ruke, onda zastala i pogledala mu u oči i videći da on ne primećuje ništa čudno, podigla papir na kome je bila napisana rezervacija na ime, i polako prstom podvukla po imenu, glasno i razgovetno rekavši: ’I-v-a-n-a’.
Linda tu već nije mogla da izdrži već je besna isrčala iz kluba, prepuna razočarenja i u Ivanu, i Vladu, i ceo svet. ’Ona – moja ’najbolja’ drugarica! I on, koji je Magdi bio rekao da mu se JA sviđam! Kako su mogli?!’ Te misli su joj prolazile kroz glavu dok je besno besciljno koračala kroz noć.

’Dosta o tome! Sada je vreme da se to raspravi!’ Linda se brzo obukla, po prvi put ne obraćajući mnogo pažnje na odeću koju nosi, i onda se brzo popela uz stepenice. Zazvonila je na vrata. Otvorio je Luka, sa svojom smešnom ’izgubio-sam-češalj’ frizurom.
’Opet intervju? Hajde, uđi.’
Linda je snebivljivo ušla i krenula ka velikoj dnevnoj sobi. Izgledalo je kao da nikoga drugog nije bilo u stanu.
’Gde su tvoji?’ Lukini roditelji su bili veoma dragi, Lindi su se veoma svideli jer su uvek bili ljubazni i nasmejani i imali su ogroman roditeljski instinkt koji su ravnomerno izlivali na svu decu iz komšiluka.
’Ćale i keva su na poslu, kao i uvek. A Vlada je kod druga, verovatno se još uvek trezni. Mada, znajući ga, verovatno mu se i izvinjava za neke svoje postupke od sinoć. On se malo pogubi kada popije, a ne podnosi piće baš dobro pa mu ne treba puno da se uvošti. Ha! Spotisti...’
Linda se posle tih reči okrenula ka njemu i prodorno ga pogledala u oči: ’Kakvih događaja?’
Luka se tu zacrveneo. ’Pa...’ – počeo je ali je odmah zastao.
’On zna! On sve zna!’ – sinulo je Lindi. ’Odmah da si mi rekao na šta misliš, inače ću veoma želeti da te povredim...’
’Dobro, Vlada mi je sve rekao šta se desilo sinoć između vas. Ili, bolje reći, šta se desilo između njega i Ivane tj Marije.’ Tu se Luka malo nasmejao, kao izvinjavajući se. ’Nemoj ga osuđivati. Nije on kriv.’
’Kako nije kriv što je smuvao drugu devojku ispred mene dan posle što je rekao da mu se sviđam! I to moju drugaricu uz to!’
’Pa dobro sad, kada tako pogledaš na stvar onda ipak jeste kriv, ali poenta je da ne bi trebalo to tako da posmatraš.’
’A zašto ne?’
’Da li je Vlada TEBI rekao da mu se sviđaš? Nije. Da li je TEBI prišao sinoć kada se napio? Nije. Iz toga zaključujem da se ti njemu zapravo ni ne sviđaš nego da je samo tražio malo zabave da se razonodi. Ispravi me ako grešim...’
-Prokleti Luka, opet je pogodio pravo tamo gde treba! Da li ima barem NEŠTO što on ne zna, osim srpskog fudbala?! – besno je prokomentarisala Linda sama sa sobom. Samo je teatralno dunula kroz nos i mrko ga pogledala ispod oka. ’I šta sad, treba da mu budem zahvalna što me je iskulirao jer zapravo nije za mene?’
’Ma mnogo me pitaš. Mislim da je zapravo bitno da znaš da je moj brat nesrećno zaljubljen u neku svoju Mariju koja ga žestoko kulira ali mu ipak povremeno daje poneke nade jer joj je tako zabavno. Mislim da Vlada jednostavno nije hteo da se prema tebi ponese kao Marija prema njemu.’ Luka je malo zastao: ’Vidiš, Linda, ne razmišljaj prvo o sebi. Vlada je mogao da ode kod Marije i da rasturi tu njenu vezu koja je i pored svega obećavala i veoma unesreći dvoje ljudi. A da sebe ne usreći jer bi ga Marija odbila. Dakle, ne bi bio nesrećan samo on, nego svo troje. Ovako je pokazao da je stvarno voli. Nekada je možda najbolje pokazati ljubav prema nekome tako što ga pustiš da ode. Jednostavno kada vidiš da si za onog drugog postao teret i da mu smetaš, da ga mirno pustiš da nastavi svoj život dalje. Mislio da sam da si to i sama znala.’
’Šta hoćeš da kažeš?’
’Mislio sam na tvoje roditelje. Oni su tu lekciju izgleda već bili naučili. Oni sigurno još uvek vole jedno drugo ali im zajednički život više ne donosi zadovoljstvo nego nesreću pa su rešili da vas sve poštede toga. I to je bila pravilna odluka.’ Tu se malo nakašljao pa produžio: ’Mislim da ćeš morati da ili pređeš preko ovoga, i oprostiš mom bratu, ili da ga pustiš da ode svojim putem. Ne znam šta je tu najbolje, niti mogu da to znam. To možeš samo ti.’
Linda se snuždeno namestila udobnije u fotelji. ’Pusti neku muziku, molim te. Ne mogu da razmišljam bez toga.’
Luka je ustao i prišao gomili kompakt diskova koji su u neredu ležali po stolu pored televizora. Izabrao je jedan i preko ramena pogledavši Lindu, pustio ga. Prostoriju je polako ispunio zvuk trube i bubnja.
’Mislim da je ovo džez’ – pomislila je Linda. ’Jeste!’

You're just too good to be true.
Can't take my eyes off you.
You'd be like Heaven to touch.
I want to hold you so much.
At long last love has arrived
And I thank God I'm alive.
You're just too good to be true.
Can't take my eyes off you.

Ovo je Luka, kod njega ništa ne može da bude slučajno’ – prošlo je Lindi kroz glavu. ‘zašto li je pustio baš ovu pesmu? Nisam ranije znala da voli Sinatru.’ Tu joj druga misao preseče: ‘Meni je Tanja rekla da se Petroviću sviđam. Šta ako ona nije mislila na Vladu nego na Luku?! To bi i ličilo na nju, da ne obraća pažnju na ono šta priča, a to bi zapravo sve objasnilo.’ Pogledala ga je pronicljivo. Luka je samo stajao pored plejera, okrenut leđima. Plašio se da je pogleda ali je Linda uspela da mu vidi odraz lica u staklenoj vitrini na koju se bio naslonio. Lice mu je delovalo bledo, napeto, kao u grču. ‘Znači, istina je.’
Polako je ustala i prišla mu, stavivši ruku na rame. ‘U pravu si. Nekada zaista treba pustiti. Ali nekada treba i znati da li uopšte nešto imamo.’ Luka se tu zbunjeno okrenuo ka njoj pogledavši je pravo u oči, sa nekim strahom kao da je ona neko veliko i strašno biće koje ga može jednom rečju uništiti. Linda se popela na prste i poljubila ga u obraz. ‘Mislim da Vlada nikada ni nije bio moj da bih ga puštala.’ Zatim se malo odmakla, i krenula ka vratima. ‘Lepa pesma. Mogli bi možda da je neki put zajedno slušamo. Hajde, ‘kauboju’, nazovi me nekad, treba da završimo ve’ jednom ovaj intervju…’ I sa vragolastim osmehom je izašla iz stana, ostavljajući zbunjenog Luku Petrovića da sluša poslednji refren Sinatrine pesme ‘Can’t take my eyes off of you’:

I love you, baby,
And if it's quite alright,
I need you, baby,
To warm a lonely night.
I love you, baby.
Trust in me when I say:
Oh, pretty baby,
Don't bring me down, I pray.
Oh, pretty baby, now that I found you, stay.

Maj 2009.