‘’EKONOMSKO PROPAGANDNI PROGRAM RADIO TELEVIZIJE SRBIJE!’’ odjeknulo je s površine ekrana. Snežana je s teškim uzdahom ispustila plahtu. ‘’Koliko vremena imamo?’’, upitala je. ‘’Desetak minuta. ‘’, odgovorio je Stidljivko. ‘’Ovde je u toku predizborna kampanja, kandidata pun ceger. Tako je to kod svih koji su godinama bili etiketirani petokrakom. Tkivo višepartijskog sistema im se progresivno i uporno širi poput sarkoma. Anarhična proliferacija malignih ćelija. Znaš, rak je stara bolest, suprotno uvreženom mišljenju sapatnika ‘’new age’’ filozofije. Spominje se već u hijeroglifskim tekstovima i hindu-upanišadama. I svi ćemo umreti od njega. Svi. Onako diznijevski. Nek’ mu je laka crna zemlja.’’ Stidljivko se zagledao u svoje šake. ‘’Jebem li ga, sad ne mogu ni ruke da operem! Moraju da mi ostanu prljave za narednu scenu. Pandemija počinje od prljavih ruku i kapljičnog kontakta. To si znala, ne? Ja redovno perem ruke. Znaš ono kad ideš u klozet pa kad kažu ‘’Pre zbog sebe, posle zbog drugih’’. Ali problem nije u redovnosti pranja već u neprekidnom nizu dodirivanja, hvatanja, pridržavanja i uzimanja najrazličitijih stvari iz javnog i privatnog prostora. Taman zavrnem slavinu, a onda se setim da sam pipao i to i to i to, pa opet pod mlaz. I tako dok se ne setim svega. A pamtim kao slon, bar u domenu higijene. Znaš, ruke treba prati…’’ ‘’Znam.’’, prekine ga Snežana već pomalo nestrpljivo, ‘’Treba ih prati srazmerno broju dodirnutih stvari u toku dana.’’ Zatim doda pažljivije. ‘’Izvini, trebalo bi nešto da završim dok traju reklame. Ne ljutiš se?’’ Udaljila se uz njegovo promrmljano odobravanje i uputila prema ostavi.
Skučena ostava u dnu kuhinje je jedino mesto koje se ne koristi ni u jednoj sceni. Tamo će na miru sročiti pismo. Ne bi trebalo da joj oduzme više od vremena predviđenog reklamama. Trenutno barata s pedeset četiri reči u minutu. Pet sati i dvadeset minuta koliko je ukupno posvetila korišćenju obrazovnog softvera, efektnog i simpatičnog interfejsa, ‘’Typing Master’’, upravo sada će se pokazati kao dobra investicija. Pepeljugu nije videla niti čula već dvanaest godina. Poslednji put su se srele na ‘’Popodnevnom maratonu Diznijevih princeza’’ u privatnoj režiji, tada još uvek sputanog, berlinskog pedofila Hajnca Mejera. Navlačio bi zavese na prozore garsonjere na uglu Anhalter i Vilhelmštrase, svlačio gaće i razvlačio purpurni ud po spontano izrežiranim sličicama svih onih malih devojčica iz Tomas Volf parka, dok bi Snežana glačala rublje, metla kuću i zagrizala jabuku s unutrašnje strane polovnog portabl ekrana. U sumrak bi se spustio niz ulicu Vilhelm do zgrade Ministarstva finansija i prilježno zurio u mural socrealističkih motiva i dimenzija.

Livci, zidari i graditelji pruga, zajapureni i znojavi, gipkih i čvrstih tela, stamenog stava. Paradigma discipline i istrajnosti. Ausvajs za koridor telesne uravnoteženosti i seksualne korektnosti. Od večeras. Do sutra. I prekosutra. Zauvek. Ili bar do narednog popodneva, kada bi se maraton nastavio. Čitavih devet dana zaredom. Isprva je bilo teško ostati pribran i koncentrisan na sceni, s druge strane ekrana, dok bi Hajnc sve glasnije i roptavije uzdisao i stenjao. No decenije učestalih izvedbi išle su joj na ruku. Uostalom, Hajnc bi postajao toliko smeten da su manje greške i izmene mogle proći sasvim neopaženo. Najmučnije je bilo kada bi pauzirao traku i ostavio Snežanu zarobljenu i zaleđenu u kadru. Bila bi primorana da ga posmatra u pomamnoj eksploziji njegove uvrnute fantazije. Patuljci su od čitave stvari napravili fazon, ‘’Drkaton Diznijevih princeza na desnoručnom projektoru’’. Devet dana zaredom. A onda i onaj incident između dve predstave. Zatečena Pepeljuga, poricanje, snishodljivost, moljakanje. Bilo je najprihvatljivije prekinuti svaki kontakt. Ipak sada joj već duže vreme intenzivno nedostaje i zna da ovo možda i nije pravi način, ali potreban joj je neko. Pa bile su najbolje prijateljice!
U ostavi su redovi pregrada. Džepne edicije o samopomoći i neurozi postmodernog doba, Pekovi putevi kojima se ređe ide i vukojebine u koje se nikada ne zalazi, Marfijeve moći pozitivnog i HIV pozitivnog razmišljanja, promišljanja i smišljanja, analgetici, sedativi, multivitaminski preparati, zalihe slatkiša, Prinčev rashodovani trenažer i Učina kolekcija tupea. Jednog dana će sve to spaliti, reciklirati, prodati preko Ibeja, štagod. Sada samo odgurne par kutija i seda za računar. Ustreptala i sa upornom zebnjom, znojavih dlanova, s čvorom u grlu i plitkog daha. Ma nek’ ide život! Udahne duboko. Pa bile su najbolje prijateljice.
‘’                                                                                                           30.04. 2009.

Draga Pepeljugo,

Prošlo je dvanaest godina, znam. I verujem da i ti znaš. Kako je onda bilo najprihvatljivije da prekinemo svaki kontakt, tako mi sad deluje najrazumnije da se obratim upravo tebi. Možda je kasno i možda ovo i nije pravi način. Prosudi sama. A možda je meni potrebno (i dovoljno?!) samo da se nekome (ikome?!) obratim, pa makar odjeknulo u prazno. Izvini što pišem haotično i, verovatno, interpunkcijski bahato, ali ne mogu/umem drugačije. U međuvremenu… Ne znam odakle bih počela. Toliko je toga… Volela bih da kažem da je Hajnc bio jedini, prvi i poslednji. Dobro, prvi jeste. Ali u nizu. Plejada likova na skali od rutavih do ćosavih, od rošavih krater kategorije do bejbi fejsa, od vkv-a do sedmog stepena. Visoki, niski, debeli i mršavi. Ponekad toliko učestali da su čak prestale da me uznemiravaju i bračne svađe s smrtnim ishodom i deca s invaliditetima s druge strane ekrana. Pauziranje snimka mi je sve napornije i zbog užasnog spazma koji tada dobijam u mišićima. Postala sam zavisna od kompleksa B vitamina. Sreća pa su reklame predah. Kao audio-vizuelni paravan koji me odvaja od gledaoca. Uostalom, znaš i sama. A internet se ispostavio kao prezahtevan angažman. Svi ti klipovi, dajdžest izdanja, rimejk kombinacije… Vapim za jednim kratkim ‘’switch’’ u CNS-u globalne mreže. A opet… Serem. To mi je i najbolji izlaz ikada. Najefektnije idejno-praktično rešenje mog izbavljenja. Znaš, provalila sam ‘zon. Sve dok neko ne startuje klip u kome se pojavljujem, mogu da lutam mrežom po sopstvenom nahođenju. Bez patuljaka, pardon malih osoba (da budem politički korektna, ha, ha), maćehe, Princa. Pretpostavljam da si se žacnula na njegov pomen. Stići ćemo i do toga, ne brini (ili možda baš sad brineš?;). Provodim se, stvarno, u svemu tome. Toliko toga sam naučila. Ju tjub, časovi solo pevanja (uspela sam da otpevam D, zamisli, totalno sam se naložila da budem alt), džez balet, kucanje… Kakva sam sve mesta videla! Svet (napokon i hvala velikom svemirskom imperatoru na tome) nije više samo hrpa lica s spoljašnje strane ekrana. To su boje, planine, cveće, mora, šetališta, zgrade, mostovi… Hej! Postanem tako srećna. A onda neko opet klikne i teleportuje me u mali prozor. Zatim postane subskrajber, šalje link prijateljima, familiji i komšijama. Užas! Ali zato obožavam lošu konekciju. To mi valjda dođe kao neka kosmička ili poetska pravda. Još više sam oduševljena ekspanzijom dijagonala ekrana. 42’’! Hej, ceo kontinent s unutrašnje strane. Nekad se žešće bahatim. Kad se samo setim Hajncovog polovnog portabla. Kao kad bi doveli muzičkog superstara da peva za šankom. Fuj! Sigurno se pitaš kako je sve ovo uticalo na moje male ljude. Žao mi je što neke stvari nisi imla priliku da vidiš. Npr. Pospanko se pre par godina ozbiljno navukao na amfetamine. Bilo je nemoguće da odglumi. Brljavio je grande. Više putra smo dovodili dublera. Ljutko je praskao na sve strane i van kadrova. Usledila je teška hipertenzija, čak je dijagnostikovano predinfarktno stanje. Stidljivko se tad najviše skenjao. Zato je sad apsolutni šampion hipohondara. Kaže da ruke treba prati srazmerno.. Ma, bolje da ne znaš! Ostali su manje-više isti. Mada Uča ima novi fazon. Tupei i perike. Puna nam je ostava tog krša. Lovac kaže da je to početak transvestije i egzibicionizma. Kakav vokabular, ha? Zaprepastila bi se koliko je on sad intelektualan tip. Maćeha je ipak najgore podnela sve ove godine. Prvih nekoliko decenija je morala debelo da se maskira da bi ličila na baba vešticu, a danas to komotno radi bez šminke i kamufliranja. Zato joj ni džak pudera ne pomaže kad treba da radi Kraljičine scene. Više puta smo hteli da organizujemo audiciju, za zamenu, no ona ni da čuje. Usput je i delimično dementna. Srećom, na suflerku je pristala bez većeg pogovora. Jedno vreme smo imali slabe angažmane. Uništila nas je manga manija. Pa smo u tom periodu Čarobno ogledalo iznajmljivali jednoj virtuelnoj kući straha, a Prinčevog konja… Jebi ga… Pa napomenula sam ti da ćemo i do njega stići. Ne mogu da kežem da sam zaboravila onaj incident kod Hajnca. Ali isto tako ne mogu ni da tvrdim da me to više potresa toliko (ako me potresa uopšte, heh). Mada, očekivala sam da ćeš se ti prva javiti nakon svega. Ipak si ti… Znaš već. Iako ni on nije nimalo naivan i nedužan u celom tom spektaklu koji ste mi priredili. Najgluplje je bilo što sam ja bila ubeđena da si ti poslednja, od svih mogućih osoba, koja bi uradila tako nešto. Posle afere tvog Princa i anoreksične Grizele… Ko bi rekao… Pogotovo što si često spominjala kako je Lovac markantan i šarmantan. A da nisi ti meni time samo zamazivala oči? Je li?! Izvini. Nadam se da si bar uživala dok je trajalo. Princ ume da bude tako pažljiv. Iako je poza u kojoj sam vas zatekla više ličila na sado-mazo akrobaciju. Eto, i to sam naučila na netu. Nebitno. Izvini još jednom. Bilo pa prošlo. Pa bile smo najbolje drugarice! Neke stvari su ipak važnije. Ionako sam s njim raskrstila još onda. U međuvremenu je imao ‘’romansu’’ sa Kraljicom Maćehom. To je bilo dok se još kako-tako držala. Rekao mi tad kao fura se na iskusnije. Kao fol mi polagao račune. A bilo je jasno kao dan da je samo čekao moj znak pa da batali celu tu šaradu. Koji paćenik! Mada, umeo je da bude zaista pažljiv, ne? Zaboravi, ako ikako možeš, sve one gadosti koje sam izgovorila onda. Možda me s ove vremenske distance razumeš, a možda si me i onda razumela. To sad nije važno. Samo oprosti. To mi je najbitnije. Nadam se da si dobro. Da podnosiš sve ove godine i da si mila i draga kao i uvek. I da si našla izlaz, portal, da kao i ja uživaš u samotnim internet lutanjima, učiš i gledaš nove stvari. Piši mi. Značilo bi mi. A i tebi, znam te.

Voli te tvoja Snežana J <3

P.S. Šaljem ti i zajedničku sliku patuljaka i mene. Nemoj da se uplašiš. Na slici sam ja u svojoj karakterističnoj plavo-žutoj haljini, samo iscepanoj, sa gotik mejkapom, kako pobesnele patuljke držim vezane na kanapima. To je naš novi projekat. Budi vrlo obazriva i diskretna u vezi sa tim. Ne želim ni da zamislim šta bi se desilo ukoliko bi neko za to saznao pre same realizacije. Sve smo smislili. Još samo malo i čudo ćemo da napravimo. Ne znam koliko će biti kvalitetni prvi nastupi, pošto je u pitanju nezavisni, autorski projekat. Niko nas ne podržava jer niko i ne zna za to. A onda je sa svim ovim gotovo. Ljudi će se buniti, znam,i očekujem to. Zabrinula bih se da to ne učine. Ipak je ovo renomirani dugometražni animirani film s sedamdesetdvogodišnjom tradicijom prikazivanja. 72 godine, hej! Bilo je i previše. A ovaj novi projekat će biti ultra hororac. Zato sam ja tako gotik a patuljci kao besni psi. Joj, sad bih ti sve o tome ispričala ali ne smem. Skalpiraće me ovi moji. He, onda bi još ljudi pomislili da je nova priča nastala na osnovu istinitog događaja. Ha, ha! Drži nam fige. Toliko želim da uspemo. ’’

’’JOŠ TRIDESET SEKUNDI DO KRAJA REKLAMA!’’, odjeknuo je Mutavkov gromki bas. ’’Stižem!’’ doviknula je Snežana. Jedan kratak klik i ’’Your message has been sent’’ pri vrhu stranice. Klik-klik. Tako jednostavno. Nije ni čudo što to toliki ljudi rade tako često. Ustala je i poravnala haljinu. Očekuje ih scena večernjeg umivanja i pranja ruku. Ta je čak i zabavna. U svakom slučaju ugodnija joj je od one u kojoj dok mesi kolače peva pesmu ’’SOMEDAY MY PRINCE WILL COME’’.

Maj 2009.