www.integralac.info

Iako je od tad prošlo nekoliko sati, sledeće čega se sećam je tek ova rasklimana ograda na kojoj sad stojim. Strah je izbrisao sve ostalo. Ovo je najstariji most u gradu. Star je stotinama godina a nikada nije obnavljan, valjda jer nikada ničemu nije ni služio. Kroz nekoliko minuta, ja ću opravdati svrhu njegovog viševekovnog postojanja. Ima u tome nečega što me na perverzan način čini sujetnim.

Nisam nikome ništa javio. Nikog nisam zvao. Zamišljam samo nju kako stoji dole, dvesto trinaest metara ispod mene, uzbuđena, verovatno. Ne vidim jasno odavde, a voleo bih da je vidim, u svojoj sivoj haljini, s rancem na leđima i novim fotoaparatom u ruci. Pada mi na pamet da je možda nestrpljiva, misli: "Uradi to već jednom, hladno je. Hoću da idem kući."

Treba da požurim. Zažmurim. U tom mraku, pred oči mi iskaču crveni obruči koji se šire, kao posle dugog gledanja u sunce. Ipak otvaram oči. Ako ću već to da uradim, hoću da vidim sve što se u takvom momentu može videti. Pokušavam da prizovem u sećanje vežbe disanja i koncentracije koje sam praktikovao pred javne nastupe. Brojim do deset, pa do dvadeset. To je besmisleno, brojanje me sigurno neće učiniti spremnijim.

Odjednom se setim filma "Kuka" - "Treba mi misao, srećna misao." Nasmejem se. Na trenutak izgubim ravnotežu. Dobro je da nije bilo smešnije, mogao sam da padnem! E ovo je bilo ironično! Moram da zapamtim ovu scenu ako mi ikad bude potrebna ilustracija za apsurd.

Još jednom udahnem, ovaj put dublje nego ranije. Kao kad sam učio da ronim. Dvesto trinaest metara, to je kao od moje zgrade do supermarketa. To je kao dve dužine trke na fizičkom u osnovnoj školi. Pogledam dole. Nije to ništa, skakao sam i ranije, doduše sa vrha tobogana i merdevina. Stežem pesnice, pomislim na nju i odvojim noge od trule ograde.

Ona, od dole, visoko podignute glave, škljoca aparatom, sigurno petnaest puta za redom. Učinio sam to. Valjda će napokon položiti prijemni na fotografiji.