Ima još jednu zanimljivu funkciju ovaj neobičan merač. Meri  boju (c) misli, a i salinitet (s). Da, da i intenzitet (i). Sa najvećom preciznošću beleži jednostavne misli. Kao na primer, misli jedne plavuše. Misli jednog filozofa...heh! Pa, to je već izazov. No, jako dobro može da raspozna da li je neko pravi filozof ili samo uporni metafizičar koji usled nedostatka odsutnosti poziva prisutnost da nestane. Ako ugledate novopečeni ljubavni par bolje bežite. Od toliko naelektrisanih  misli naš dragi hvatač mogao bi da pregori. Zato, molim vas, budite oprezni ako ova sprava dospe u vaše ruke. Ipak je to jedno malo bogatstvo. Kada je razmišljao o primeni hvatača za čitanje misli, naš radoznali izumitelj sigurno je smislio baš lift jer je to mesto u kome je čovek suočen sam sa sobom i skučenim prostorom. U najgorem slučaju sa drugim osobama. Nametnuta blizina između vas i potpunih stranaca rađa teskobu. Osim naravno, kod ljudi koji pate od ’’froterizma’’ Šta to izaziva kod njih...ma, ne smem ni da spomenem.

Dakle, spremam se da uđem u lift pokušavajući da sakrijem uzbuđenje. Ruke mi pomalo drhte. Nadam se da će bez obzira na to moj hvatač da obavi posao. Joj! Šta ću saznati? Hm...jedva čekam! Putovanje počinje! Toooooooo!

Nema nikog. Prvi sprat, drugi sprat, treći sprat(jesam li vam napomenula da se radi o neboderu?). Baš ništa...Četvrti, peti...aha! Reaguje. Narandžaste, slatke i blage misli. Aha! Vidim da ispisuje: ’’Nadam se da se Milici svidela pita sa jabukama. Možda ne voli cimet. Baš bih volela da se umijem cvećem i još samo jednom i budem lepa. Toplo je. Devojka sa radio aparatom, svašta će izmisliti..toga nije bilo u naše vreme.’’

Zanimljivo! Hoću još da saznam! Mislila sam da je ovaj lift mnogo prometniji. Osmi, deveti. Vrata se otvaraju. Stižu nove misli: cigla boja,  gorko/slane, visokog napona. ’’Sranje. Hoću da odem odavde. Ma i u Čremušnicu da uzgajam krpelje. Da mi se smeši baba Sofija bez zuba i govori kako sam najbolje dete u porodici. Ma to je bolje nego da me jebu ovi ovde. Uradi ovo , uradi ono...zaboga!’’

Pa ovaj je skrenuo! Da uzgaja krpelje!? I šta onda? Da ih prodaje na pijaci možda!? Evo, nešto se još beleži...greška u sistemu, kaže hvatač. Joj! Valjda se neće pokvariti. Hoću još da saznam! Huh...dobro je. Registruje ljubičastu, bezukusnu i ravnodušnu misao: ’’Struja, informatika, hrana, stanarina, veterinar za Bilija...kako ću pregurati mesec? Ona je otišla, polako gubim sve...ko su ovi ljudi...devojka sa izbezumljenim pogledom...opet su mi ispali ključevi’’.

Četredeseti, četrdesetprvi...stoti. Ni žive duše. Ni žive misli. Čudno se osećam. Nostalgija, rezigniranost, melanholija. Sve u isto vreme. Šta se to dešava? Zar je moguće da sam počela da mislim kao ovi ljudi, pa i da se osećam kao oni? Bolje da zbrišem kući.
Ulazim, moj dragi sprema ručak. On ništa ne zna o ovom malom eksperimentu. Čuvajte tajnu, molim vas. ’’Milici se nije svidela pita. Ne voli cimet’’, izgovaram mahinalno. Momak me gleda zabezeknuto. Možda bi bilo bolje da okončam ovaj poduhvat.

Jutro je svanulo i ja sebi govorim: ’’Ne nećeš ići ka liftu!’’ Nema šanse! Nikako! Zar ja? Ma, da..idem u šetnju, u lift nikako. Pogađate već gde sam se zadesila za svega pola sata. Da, u pravu ste...isto mesto kao i juče.Više ljudi je prisutno. Izgaram od radoznalosti. Hvatač beleži: reš pečeno, slano, intenzivno. Skockana gospođa misli: ’’ Sunce, more, lavanda, borovi...jedva čekam. Apćihaaaaaaaaa. Opet sam kinula kao muškarac. Crvenim. Svi su me pogledali. Sad sam već bulka. Vidi kako me gleda ova ...ma šta je briga!’’

Ih, ženo, pa ne gledam te ja zbog toga. Eh, kad bi samo znala šta je po sredi. Pa, čekaj! Nisam se nikad zapitala postoji li mogućnost da još neko ima istu spravu i da vreba sa njom. Da li bih ga nazvala srodnom dušom ili bolje glavom ili neprijateljem? Čekaj! Nešto se beleži. Momak sa vodopadom na licu. Ni ne sumnjate – plave, slane i intenzivne misli: ’’Joj! Znojim se...zašto živi na 15om spratu?! Prokleta bila! Ima da je šutnem! Smiri se...smiri se! A ne...šta su mi rekli...ruke su teške...opušten sam i smiren...’’

Vidi nju. Slatkica jedna. Smesim joj se. Nešto je uplašena. Hajde, nemoj sad da posustaneš hvataču! Hoću da vidim šta je muči. Aha! Dobro je. ’’Mama će da mi kupi sladoled. Ona je na trećem spratu. Ja sam sad na ... na ne znam ... neki veliki broj. Možda da pitam nekog. Hm...12 10 8 6 4 2 ...uf promašila sam tri ovde lift nije stao. Sada ću izaći i ući u ovaj drugi...kad bi neko samo zaustavio ovaj penjač...’’

Au...petnaesti sprat i ulazi jedan pravi džentlmen. Njegove misli su pariško plave, pikantne i varijabilnog varijabiliteta. To mora biti zanimljivo! Hajde hvataču, požuri! Aha, evo ih: ’’ To ću sebi da priuštim...da se probudim u sobi sa pogledom na toranj Bargello, šetnja po Piazzu del Doumo..ah...posle očas posla do Milana...Filarmonica della Scala...Giacomo Puccini...hm lala lalala laa...jesam li to naglas otpevao? Ma šta me ova lopata gleda?! Prekinula me u sanjarenju...a...ionako nema smisla...doktorske...’’

Čudno. počinjem da se znojim. Apćihaaaaaaaaaa! I ja kijam. Kao muškarac. Šta se dešava? Crvenim. Hoću da izađem napolje! Šta je sad ovo?! Pa ja se plašim da pritisnrm dugme za zaustavljanje! Ovo je previše! Lift staje. Neko ga je zaustavio. S obzirom na publiku, ne smem da potrčim. A rado bih.

Ovo mora da prestane. Šetam Demovillom. Osećam se teskobno, a misli mi samo naviru. ’’Sofija, baba bez zuba...Piazza del Doumo...reš pečena gospođa, ona je otišla..polako gubim sve, ma bolje nego da me jebu ovi ovde...mama će mi kupiti sladoled...sunce, more, lavanda, veterinar za Bilija...ma šta me gleda ova...hoću da se umijem i da budem lepa...sve brže naviru. Osećanja se mešaju...bes, nostalgija, revolt, melanholija, strah, povređenost smenjuju se neverovatnom brzinom. Ne znam šta da radim. Pokušavam da trčim. Odjednom, pokreti mi postaju dezorijentisani. Tumaram, švrljam, lutam, brzo hodam, trčim, puzim, skakućem sve na smenu. Neeeeeeee! Kriknula bih, ali se bojim da bi taj krik u isto vreme bio i uzdah i jecaj  i šapat, i jauk. Posežem za jedinim rešenjem. Bacam spravu na trotoar pored crvenog kamiona. Polako, čitav haos mojih misli emocija i pokreta svodi se na sve manji i manji broj. Prošlo je.

Iz prikrajka posmatram šta se dešava.

Link na vest:
Kako se krećemo tako se i osećamo

Maj 2009.