- Zašto su nam, dođavola, i potrebni drugi sem nas? – ono što nije očekivao je brz, mada tih i piskutav odgovor - Zato što bez njih ne možemo da postanemo valjani. – odgovori Neko iz velike blizine. U prvi mah, Aleks je pomislio da je sve gotovo, i da više nema ni smisla živeti niti se uzdati u samog sebe ako si polu lud i čuješ glasove. No, ovaj glasić je nastavio dalje: - Da nema Zemlje, ja ne bih bila ovakva. I ne mogu je mrzeti, ona me je napravila ovakvom. Sada je već previše. Ko je ovo iza njega? Pored njega? Ali nema nikoga. Da li je ovo neko šegačenje??? Skočio je i počeo da zagleda okolo. Ali sem vozova koji su tutnjali prugom, mačke koja je nezainteresovano prolazila tuda, nikoga nije bilo. Ili je to on mislio.- Dobar dan! – odluči da otkrije svoj tajni identitet jedna travčica koja je rasla tačno pored mesta na kom je Aleksandar do pre sekund sedeo. – ja inače nemam baš običaj da se obraćam bilo kome, ali Vi ste mi, dragi dečko, izgledali neobično uplašeni. Pomisao da će se obratiti običnoj travi u Aleksovoj glavi izgledala nerazumnije od bilo čega u ovom trenutku. Jedino luđe od toga možda je bilo uvažavanje Slavetovih primedbi na račun otvaranja prema ljudima. A to se, bogami, neće desiti. Dakle, moraće da odgovori Travi, iako ime baš i nije pogodio. - Dobar, ovaj, dobar dan Travo.

- Ne, ne, Đurđica. Imam pravo da mi makar ime podseća na nešto mnogo zabavnije no što je trava, a đurđevak to odista i jeste. No, moram vam skrenuti pažnju da vam misli skreću u pogrešnom smeru.
- Molim?
- Naglas ste se više puta pokraj moje glave pitali šta Vam je sve ovo trebalo, zašto Vam je bilo potrebno prijateljstvo i na kraju, zašto smo potrebni jedni drugima.
Ovako pametni odgovori opustiše Aleksa, te on odgovori kao da govori čoveku na ulici
- Pa da, drugi nam zadaju samo probleme.
- Istina, često je to prilično nezabavno, ali verujte da su nam potrebniji nego što mislite. Oni, ti koje ne volimo, ali koji nam dolaze u život, potrebni su nam i trebalo bi da ih volimo, ili makar da im budemo zahvalnih jer nas prave boljima i izvlače ono najbolje iz nas, a taj Omraženi, koliko sam uspela iz Vašeg monologa da shvatim, je pokušao da Vas posvetuje u smeru otvaranja. Prvo ka njemu pa i prema drugima. Uspeo je da Vas ubode tamo gde treba, jer da nije, mi ne bismo sada ćeretali ovde.
Ćutao je. Nikada nije pomišljao da je i jedan čovek pametniji od njega, a vlat trave, samozvana Đurđica, mu je upravo pokazala.
- No, ako sumnjate, zacelo Vam mogu dokazati čistim primerom, koji mene ograničava, iz očiglednih razloga. Ova Zemlja ume često da bude zla prema nama, ali upravo ona izvlači i daje nam ono najbolje i od nas i od sebe. Vi ljudi ste čudni, nemate korenja i to vam puno smeta, ali imate potrebu da se ukorenite sa jednom osobom.
Ovo je bio monolog, a Aleks više nije nepristojno zurio u Đurđicu, već se duboko zamislio i slušao ovaj monolog, koji bi trajao da ga nije prekinuo duboki uzdah koji je došao od nekuda i Aleksa toliko uplašio da je odskočio. Šta li će mu se još desiti?
- Kada ti pričaš, svi ostali ćute jer se boje da se ne ispadnu glupi! – zabrunda glas iz dubine. – Kako si me već, draga Đuđi, spomenula, red je valjda da se i ja javim. Mladiću! Taj uplašeni pogled ka meni dole, molim!
Bube govore? Ne, to je samo Zemlja koju je Đurđica pomenula slučajno uletela u razgovor da kaže svoj deo priče. Zašto bi ona ostala uskraćena? Iako ključna i krucijalna za sve njh, Zemlja je bio neobično skromna mada pomalo džangrizava.
- Ništa me više ne može začuditi. – pomisli Aleks skriveno, u sebi, ali onda se trže i pomisli da oni mogu da čitaju misli.
- Možete li vi da čitate misli koje se tako roje oko vas?
- Molim lepo, a za koga je to pitanje? – upita Điđi, ali ne sačeka, te nastavi – mi razumemo bat koraka, on govori više od svih misli.
Aha, pa dobro, onda mogu u miru svoje glave da razmatram ovu papazjaniju u kojoj sam se zatekao. – pomisli cinično Aleks za sebe. Polako će posle svega ovoga prestajati da bude takav.
- Koliko ću ja dugo čekati na svoj red? – opet zabrunda Zemlja – neću ni čekati, ja nastavljam. Dakle, Điđi je u pravu, mi smo svi neodvojivo spojeni i iako nam to ponekada i ne prija, trebalo bi da svi iskoristimo ono najbolje što u ovakvim spojevima možemo. Naravno, isto kao što ti nisi spojen sa ljudima iz Malezije, tako ni mi nismo spojeni sa majmunima lengurima. Ali mi ovde jesmo. Zar ne?
I tada se zaori celo dvorište, svi su krenuli u glas, piskavi glasovi, tihi glasovi, vika iz dubina, bube koje su uzletele sa tajnih mesta, kao da je neko pritisnuo neko tajno dugme. I u Aleksandru Janešu tajno dugme deteta u njemu je bilo pritisnuto. Radovao se kao dvogodišnje dete koje će već za par godina biti savršeno nesvesno svega što mu se dešava trenutno. Sve se rojilo, vikalo a ono što je Aleks mogao da razazna jeste da su svi povezani i sretni zbog toga. Đurđica je u ćošku pored zida pevala, kamen na kome je sedeo je poskakivao, rojevi buba, ptica su leteli i parali vazduh svojim krilima, zemlja je cela pevala. Delić raja kome se samo njemu pokazao.
- A možda bih i mogao da svratim do njegove zgrade...Slave, ipak, jeste kul lik... – pomisli Aleks dok je setno gledao u prugu i učinio prvi korak ka dobijanju novog prijatelja – otvaranje sebe ka drugom.

Maj 2009.