Nakon što je Lindi objašnjeno kako žele da obavi svoj zadatak, pristojno se zahvalila i u trenutku kada je spustila slušalicu počela je nekotrolisano da se raduje. Skakala je, vrištala, uključila svoju omiljenu pesmu i prepustila se ritmu. Nije mogla da prikrije oduševljenje. Njen prvi posao. U trenutku je zaporavila na novac, primarni motiv koji je naveo na potragu za poslom. Jednostavno je bila srećna što su od toliko kandidata izabrali baš nju. To nije mala stvar i značilo je da ona zaista nešto vredi, da zaista ima kvaliteta i potencijala. Izgleda da profesori nisu bili u pravu. Biće ipak nešto od nje. Celo popodne nije mogla da skine osmeh sa lica. Čak se prijatno ophodila prema mami i mlađem bratu. Za divno čudo, nije bilo opaski, ignorisanja ili prevtanja očiju, na šta su navikli ukućani.Odlučila je temeljno da istraži na internetu savete vezane za intervjuisanje. Nakon što je  puna entuzijazma obavila istraživanje, udaljila se od računarskog ekrana i počela da razmišlja ko bi joj odgovarao za intervju. Gospodin iz časopisa joj je objasnio da nije potrebno da bude poznata osoba, s obzirom da se radi samo o probnom intervjuu. Imajući u vidu da nema mnogo vremena shvatila je da bi najbolje bilo da to bude neko iz njenog bliskog okruženja. Ali, niko za nju nije bio dovoljno interesantan.

Otišla je na terasu, tamo je svež vazduh, možda tamo dobije neku ideju. Dok je pogledom vrebala svoju potencijalnu „žrtvu“ ugledala je Luku. Luka je bio njen komšija, oduvek je na neki način privlačio, delovao je drugačije, mada nije bila sigurna da li će on želeti da se upušta u razgovor sa njom. Optimista u njoj je isplivao na površinu – odlučila je da pokuša da mu priđe i da ga nagovori da pristane na intevju. Čekala je na terasi dok nije videla kako opet ulazi u zgradu. Na njenu sreću lift tih dana nije bio u funkciji, pa je bila sigurna ako bude dovoljno brza da će ga sresti na stepeništu. Prišla mu je sa ogromnim osmehom i zamolila ga da joj pomogne oko nečega. Luka je vrlo dobro poznavao svoje komšije i njihovu nadljudsku potrebu za tračevima, s toga je predložio da razgovor nastave na klupi iza zgrade. Linda je pristala. Kada su seli osetila se blaga nervoza sa obe strane. Ipak nikada nisu razmenili više od dve reči. Ubrzo je nekoliko Lukinih šala smanjilo tenziju i atmosfera je postala prijatija. Linda je po običaju prebrzo govorila, pomalo nepovezano, a Luka je pomno slučao sa skeptičnim izrazom na licu. Nije mu bilo jasno zašto je baš njega želela da intervjuiše. Bilo je teže da ga ubedi nego što je mislila. Morala je da upotrebi svoj šarm i da se priseti svega što je pročitala o flertovanju u časopisima za koje je tvrdila da samo kupuje isključivo zbog modnih trendova.

Nakon iscrpnog ubeđivanja, širokog osmeha i mnogo komplimenata pridobila ga je. Dogovorili su se da će se naći za sat vremena na istom mestu kako bi obavili intervju. Prikrila je svoje ubuđenje i mirno odšetala do stana. Kada je zatvorila vrata obuzeo ju je sličaj osećaj koji je propratio telefonski poziv sa gospodinom iz časopisa „Lady“. Ušla je u sobu, otvorila orman, razbacala svu odeću po krevetu i odabrala kombinaciju koju je smatrala dovoljno smelom da bi se svidela Lukinom originalnom ukusu. Odlučila je da treba da se uozbilji i da se pojavi tamo na vreme, iako joj to nije uvek polazilo za rukom. Duboko je udahnula kako bi prikrila uzbuđenje i uputila se ka klupi. Luka je tamo već čekao. Izvadila je iz ranca notes, svoje beleške i olovku i sa mnogo samopouzdanja započela Luki da postavlja pitanja.
-Kako se zovete?
-Nemoj biti tako formalna, ionako ti dajem ovaj intervju samo zato što si me zamolila. A i sama znaš kako se zovem – odgovorio joj je Luka. Međutim, ona se držala svojih uverenja.
-Molim te, ipak je ovo kao intervju.
-Dobro, ’ajde! Luka Petrović. Nadimaka imam mnogo, ali nijedan aktivno ne koristim.
-Bračno stanje?
-Neoženjen, ali džabe se nadate, ja sam usamljeni kauboj.
-Koliko imaš godina?
-Previše. Trenutno sam u dvadeset i prvoj i načeo sam treću deceniju života, mada sam ionako rođen sredovečan.
-Kakva ti je porodica?
-Onako, shvatio sam da je to savršeni odgovor jer ništa ne znači. Imam roditelje koji ponekad mogu da budu prilično naporni - pravnik i ekonomista, to je dovoljno reći o njima, ali me sada uglavnom ostavljaju na miru. Verovatno su shvatili da šta god radili neću da ih poslušam, a možda im je samo i dosadilo! Imam i starijeg burazera koji se tripuje da je mačevalac i da je dobar frajer i tako dalje... Ali on je nebitan, kao i svi mi.
-Hoćeš li mi reći još nešto?
-Šta bi ti više? Da ti dam konfekcijski broj svakog od njih? Živim u Beogradu na Konjarniku, ko što si već shvatila. Porekolom sam „odozdo“, iz okoline Kruševca, a pre toga verovatno iz severne Grčke.
-Kako ocenjuješ svoj materijalni status?
-Kako kad. Ja sam ono što bi se nazivalo srednjom klasom. Znači, ne mučim se da preživim, ali ne mogu da letujem na Majorci i da vozim nova kola. Mada, zapravo to bi važilo za moju porodicu, a ne i za mene pošto me izdržavaju. Ja ne brinem o smeštaju ili o hrani, ali zato živim od milosti roditelja tj. džeparca. Kada im stigne plata imam prilično para koje sve spiskam za nenormalno kratko vreme pa se onda štekam do naredne njihove plate. Tipičan student.
-Da li koristiš internet sajtove za druženje?
-Ne.
-Zašto?
-Zato što imam život.
-Zar to nije malo čudno za naše generacije?
-Možda. Znaš kako, imao sam profil na „myface“-u tj. i na jednom i na dugom sajtu ali sam ih retko koristio. Imam dosta ljudi sa kojima se družim, i to izuzetno aktivno. Ovo nije preterivanje i stvarno nemam potrebu i želju da imam tamo neki virtuelni život gde ću da se pravim ono što nisam i tako dalje. Većina ortaka to ima i zbog toga polako postaju „emo“ i to me jako nervira. Znaš ono, sve više bleje ispred kompa i šalju svima poruke kao „aaa, niste uradili onaj test koji sam vam poslao, niste komentarisali moj status – sada znam ko su mi pravi prijatelji“... More, da se goniš malo! Ja sam te stvari imao neke tri nedelje a onda sam shvatio da od 362000 „prijatelja“ ja lično poznajem samo stotinak od kojih se družim sa dvadesetak i to ne preko kompa. Zato sam sve to uništio, objavio pre toga da sam se preselio na Tibet i da tamo nema struje ili tako već nešto.
-Imaš li barem e-mail?
-Da li ti izgledam kao pećinski čovek? Da, i aktivno ga koristim.
-Koliko vremena dnevno provedeš za kompjuterom?
-Kako kad. To zavisi od raspoloženja ili potreba, kao i od toga da li moram nešto da radim što ne volim pošto to prolongiram što je duže moguće. Uglavnom najmanje dva sata, često četiri, a ponekad i ceo dan.
-Kako bih opisao sebe?
-Nekada sam bio mlad i lep, sad sam samo lep! Mislim da je to dovoljo. Linda je znala da se on šali sa poslednjim odgovorom, ali ga je ona zaista smatrala vrlo privlačnim. U toku njihovog razgovora primetila je kako sve češće razlišlja o njemu, njegovom pogledu, o tome kako bi volela da se njihov razgovor bude večan. Trudila se da bude profesionalna i da ispoštuje zadatak koji je dobila od svog budućeg šefa, ali su joj te misli često potiskivale ideje o njoj i Luki, o njihovom ponovnom susretu. Zastala je na trenutak i nastavila sa pitanjima kako on ne bi primetio da njeno ponašanje promenilo.
-Da li studiraš?
-Da, ekonomiju. To mi je najveća greška u životu.
-Kako ide?
-Nikad nemoj pitati studenta kako mu ide studiranje, da je dobro sam bih rekao. Ali, ako baš hoćeš da znaš, opet sam prva godina. Dao sam samo jedan ispit, i to sociologiju. Sada me je sramota kada sam video kako mi je fakultet u suštini glup i lak, da sam svaki ispit učio samo dva sata više, položio bih. Da sam učio četiri sata više, dobio bih desetku!
-Pa zašto onda studiraš?
-A šta drugo da radim u životu? Osim toga, „kada se rodilo, treba ga ljuljati...“

Tom rečenicom su i završili intervju. Bila je prezadovoljna, dobila je ono što je očekivala od Lukinih odgovora – originalnost, nesvakidašnjost, zanimljivost i svežinu. Želela je na na neki način da mu se zahvali što joj je pomogao. Nije ni slutila da je mu je ista zamisao bila u glavi. Odlučio je svoju zamisao da realizuje. Sasvim spontamo, vođen svojim osećanjima naglo joj je prišao, još jednom pogledao u sjaj njenih zelenih očiju i strastveno je poljubio. Linda je ostala u šoku, ali joj nije bilo potremno mnogo vremena da se prepusti Lukinim usnama. Pao je mrak i ona je počela da oseća grižu savesti što je toliko nema kući. Iako je nerado prestao da je ljubi, znao je da će je uskoro videti, pa je otpratio do stana, ne ispuštajući njenu ruku iz svoje dok se nisu našli pred njenim vratima. Ušla je u stan, presvukla se, legla je u svoj udoban krevet i zatvorila oči. Iz njene glave je izčezla ambiciozna ideja da će napisati najbolji intervju, vremenom zaraditi mnogo novca u tom poslu i sl. Mogla je samo da razmišlja o Luki, njihovoj klupi, njegovim usnama i sutrašnjem danu koji će ih ponovo spojiti...

Maj 2009.