vanj  snije se razmišlja |
|
Reče mi da peva. A čujem sada nešto. Dolazi iz kupatila. Jel on to možda peva? Prilazim vratima i osluškujem. Da, peva, jako dobro... Toliko dobro peva da želim da zaustavim disanje samo da bih uhvatila sve tonove, svaki šum koji iz njega izlazi. Ma šta se ja divim, možda je neki psihopata. Sigurno je greška što sam mu dozvolila da prespava. A možda i ne...
I onaj ludak iz parfema je bio lud za cvetovima, možda je i ovaj... Lupam... Da, lupam... Dobro je što sam ga dovela... Moram dočekati onaj koncert... Da bude moj i da mi peva...
Izašao je iz kupatila. Opet me nije ni pogledao. Pratim ga pogledom. Pa nije ni ružan. Lepo peva, ne izgleda loše. Četiri sata je. Još pet do koncerta, pet sati mučenja. Ako krenem na njega ovde pomisliće da hoće da ga silujem, opljačkam i potom ubijem. Možda i hoću to. Ma ne... Izgleda da mi se previše svidja, pa haluciniram.
|
Prošlo je dva sata od kako je izašao iz kupatila. Jedino što me je pitao kada krećemo i još jednom mi se zahvalio što sam ga primila na noćenje.
Deset do devet. Nek’ je i to prošlo. Izlazi. Znala sam da će navući majcu tog benda. Silazimo, miriše, neki jači muški parfem. Svetlo u hodniku se ugasilo. Sad je moja prilika. Okrenula sam se i zagrlila sam ga, ali u tom momentu padam.
Sledeće jutro, budim se u bolnici. Sve oko mene je belo i miriše na jod i gazu. A iznad mene, njegov pogled. Susreću nam se pogledi, i njegova usta počinju da se pomeraju. Izustio je: “Da li želiš da se udaš za mene?”
Verovatno i ne bi bio neki koncert, pomislih i rekoh: “Da!”.
Maj 2009.
|
